Topola

129

„А гле, ено Фидије и Иктина,“ рече песник, погледавпш на другу страну. „Чућемо сад саме њих в „Нећете много чути,“ одврати Каликрат, „Фидија је ћуталица, као што знате, а Иктин се срди, кад ра ко хоће да натера, да говори о свом вештачком раду. Њих двојаца су само онда разговорни, кад су сами вих двоје заједно, али иначе с никим ва свету баш не воле много разговора 11 . Међутим је већ ближе дошао и Фидија и Иктин. Иетин је био неугледан, нешто погнут човечуљан. Црте су му биле млитаве, лице жућкасто, очи малаксале, као од многог бдења и размишл.ан.а, Али је ипак у ходу му бшш нечег хитрог, немирвог, а по томе се могло судити, да је побудљив и да вма покретљиву душу. Фидија се рувује с Периклом и са песником. Младога цитраша са млађаним и меким удовима погледа некако чудновато, Изгледало је, као да га познаје па као да га ипак неће да позна. Иктин је изгледао као човек, коме је ретко кад угодно, да се састане с киме, па као да је сад хтео да оде за послом својим и без Фидије. Али је песник рад био да искуша, да ли је истина. што је Каликрат ревао, па се обрне журајивом и хитленом Иктиау те га запита: „Мајстор-Ивтине, не би ли вољан био као стручњак одсудити питање једно, о којем сио

Аспасија.