Topola

се мало час баш доста разговарали, Перикле, ја и овај мдади цатраш? Говориди смо о разлозима, са којих ви неимари не мећете главну греду непосредно на стабло стуба, него умећете нешто шири комад, било у облику дорског поглавља или ијонсеог пужа? Неки су тврдиди, да је то зато, да изгледа, као да терет балвана некако чисто расплињује масустубова“. Иктин се насмеје у себи. „Дакле стубови од иловаче, теста или масла?“ повиче саркастично. „То су ми леаи стубови стубови од иловаче, што се могу расплинити ха, ха, ха лепи стубови“ „Ти се ругаш тима, што тако разлажу?* повиче песник. „Па де ти реци, зашто радите тако?“ „Зато, што би ружно било и гадно и несносно, кад не би било тако!“ Те речи изговори Иктин брзо, овлаш погледа питача граорастим својим очима па га за тили час нестане. Сви се стану смејати. „Видим", настави затим Перикле, обрнувпш се Фидији, ж да посао лепо напредује. Баш евала! Треба да радимо хитро и Треба да употребимо згоду, која се можда неће више никад вратити. Да се нешто изроди рат, све бп застало па скоро би нам нестало средстава, да довршимо, што смо започеди*.

130