Topola

133

дило рачуна о нежнијим покретима човечијег срца? Све је ту величанствено, узвишено, често и ужасно; али најнежнијој, па ипак уједно и најиоћнијој страсти, што се зове љуб ав, не дајете толико .маха, колико заслужује. Та ено кодико о њој знају да кажу Анакреонт и Сафа, он веседо, а она боно; зашто је само трагичар досад пропустио тежити за великим и надчовечним те удесити гдасе оног нежног, чисто-човечанског покрета?“ „Млади пријане“, рече песник смешећи се, „нежни, крилати мали нишанџија-бог не би наишао био на никога, ко би достојнији био од тебе, да се за њ заузме. Баш ми је пре неки дан прошла нроз главу замисао за трагедију, у којој ће се дати маха ономе, чијим се одветником ти правиш. Не знам, да ли би ми се била вратила та тренутна мисао; али је баш добро, те си ме ти тако на н>у подсетио. Сад мислим одиста написати ту трагедију, тако су ме распалиле и одушевиле твоје речи, а још више твоји сјајни погледи, те сам сад и ја заузет за ту ствар, коју ти заступаш!* „Баш евада!“ одговори младић; „ја бих ти спремио свеж венац за дан, кад која трагедија надвлада* „Венац румених ружа!“ кликне песник, „јер у спеву свом рад сам да славим Ерота, првог јунака!* „Дабогме!“ одговори младић, „па гле, за-