Topola

134

хвални крилатида-бог као да жели, да одмах наберем ружа за онај венацА Па ти се меки, окретни лик младићев наједаред створи на стени некој, што се ту дизала а у расцепу јој се зеленио грдан грм од сто ваљда година, сав покривен цветним ружама. „Пази, млади пријане," рече песник, „не знаш, на каквом си несретном месту! Са врха те стене сурвао се у море краљ Атинсви, јер је честити му син, враћајућп се са Крете, где је савладао грдеога бика, пропустио разапети бело једро у знак ; да је остао жив и победио! Дабогме да на овом освећеном месту не може нога стати ни једног педља, где се под њом не би из земље почеле прашити искре прошлости и где око путнива не би шаптале прастаре скаске. „Алн док нога хода по прашини прошлостн, “ рече Перикле, „дотле погледи слободно лутају са ове висине и сладе се свом пуном лепотом и свежином садашњости. Јеси ли тако смео и тако овретан, пријане Милићанине, а ти хајде с нама преко стене до површине сеченог камења на крају великога зида, што штити Акропољ. Са те се површнне види надалеко.“ Смешећи се похити младић првн па за час су свн троје стојали на високом видику. „Послукти де,“ рече Перикле, „што ти пркчају те лепо савијене Атичке обале, ти све-