Topola

14

вар од пристаништа у град. За њима се дали Атињани а кад се разишла типша, пођоше и Перикле и Фидија дома. Народ је већином трчао ва благои те је тако ва вим на путу било мало света а појединца се могли давше приметити. На мраморној плочи надгробног споменика једног, што их је ту украј пута било више, седе два мушкарца па жаво диванишу. Једноме је лице ведро-достојанствено као у мудраца, суморне су оном другом црте а ватрене му очи исказују фанатичну самовољу. Кад је Перикле крај њих прошао, поверљиво се насиешио онај први и јавио ce а суморни га је погледао оштро и попреко. Опет су Перикле и Фидија прешли комад један па насред пута наиђу на омлађег мушкарда једног; замисдао се па стоји. Као да је на сав свет око себе заборавпо или изгубио испод ногу па сад преиишља, где би могаонаћи нов свет. Црте су му биле особене, не баш угодне а нетренимице је гледао у земљу. „То је од мојих каменара један,“ рећиће озбиљни Фидија Периклу а у проласку удари оног замишљеног по плећих, као да хоће да га пробудн нза-сна; „честит момак, али чудан. Један дан цео ради у радионпца мојој а сутрадан га нестане. Ето то му је већ у души, тако стајати па се вамислити." Бливу вамишљенога тог шћућурио се хром,