Topola

46

се под ноге богињи —* у схражњем ће се делу храма чувати: па тако ће на сјајној висини градске стене исхи простор сајединити залоге моћи и величини Ахинсвој!“ Одушевљевим усклидима одговорише сви, војн су ту били, на последње речн Перивлове. А он се наједаред као да нечега сехи, погледа доворову гранчиду и ружу у руву депотице па почне опет: „Много је штошта овде одлучено, само не бојак Алкаменов и Агоравритов. Еојој је од ове две Афродпхе накана дати првенство лепа н мудра туђинка?" „Ззр је и ово Афродита’? 1 * вапвта лепа Малићанка, погледавшз дело Агораврнтово; ж ја сам је држала за строжију богињу, отприлике за Немесиду." Агоракрит је цело време седио на странн на вамену, мрко гдедао и љухио се. Кад Милићанва оно рече, насмеши се Агоракрит горко и чисхо поругљиво. „Немесида?“ понови Перивле, „одисха, хо јој име приличи. Зар није Немесида схрога богиња мере, зар се не свехи свагда ономе, во меру пређе? Но а у овом 'делу Агораврихову ванда је одисха оваплоћен и ожнвохворен схроги завон и мера свега бнћа. Лепоха ове богиње чисхо прехи, чвсхо плаши. У осхалом Кзприда, богиња лепе мере и Немесида, освехница прекорачене мере, зар нису њих две од иеконп сродне једна другој? Аво