Topola

ћанка. метнула му је ту бубицу у главу а бубица' се та сад угнездила у мозру му па м v не да мира. Круне би та етера. рада би била да се зове кра.вица .... краљица Јелади: лаворике њене земљакиње не дају јој змирна сна и . Тако тај језични делија, што је мирисао тираниду. А у судници на агори већ ст на своји.-\1 дрвеним клупама седели судије и чекали, да почне раеправа. Председавао је а| хонт василеј а око њега се начетили писари и слуте. Судиште је било оградом. на врата с решеткоз! смео је ући само онај. кога прозове архонт василеј. С оне стране ограде гурала се светина колико је могло стати, да сллчпа расправу. Преко од судачких клупа била је за тужиоца и за оптуженика нешто узвишена позорница, на којој их је свако чогао видети и са које им се глас могао чути на далеко. На једном од тих узвишених места седео је Ермип, неки незгодан човек. којему су оштре очи немирно лутале с једног краја на други. На другом је узвишајл’ седела Аспасија, до ње Перикле. Као жену, а још више као туђинку, чорао ју је на суду заступати човек. домаћи rpaiyiHHH. Многима је јаче закуцало срце, кад су видели најлепшу и најслављенију жен} г свога времена, жену велнкога Перикла, како седи на оитуженичко] клупи. Што је Перикле се-

142