Topola

сам се већма наљутио на цнрчкс, што аепрекидно цврче по нас дан и по сву ноЕ те ме буне. Од њих нити Mbry да миелим нити могу да певам. Старо брбљало Анакреонт опевао је те ..јасногласе крешеве‘ : , али ја их проклињед! Офањавила дги iviaiia и готово сам иомахнитао са нискаве вике ткх мтчитс,:;а. тих злих демона. што цврче. Заман ми је пријатељ Сократ неколШГо дана помагао, да их по рупама им похватамо и иота.маиидш . . . . Ти се смешиш, Софокле блага срца као у јагњета? Ти си наравно кадар овако с ногу изговорити од\'lП(‘вл,еиу похвалну беседу попцима и жабама!‘ £ „А што не? “ рече Софоклв- смешећи се. ..Та сва природа ужива у класу те пева. Певају вали, певају ветри’ оморика пева; пева камен. кад стане на н> пуУникова нога. А глас слуша еам себе тако радо, да као ирави Нарцис очијука са рсфеним својим ликом у огледалу ОдзМва. С тбга, честити Еврипиде; дај да и попцима и жабама....“ „Не рекох ли? £! упаде му у реч Еврипид, жеетећи се. ~0, те делије, што гину за лепотом, ти ~са лепоте блажени ££ , ти „лепбживи" и како би већ ради да човек за њих каже! Све; иа и највећу ироклеФињу, знају да премажу Уазбм лепих речи а нигде нису во.вни. да збиљи у животу озбиљно погледају у очи. Ја вам велим: крешеви јесу и бстају несносан кот. па ма о њима песнички красно цвркутао и стари Анакреонт и за јвим овај

133