Topola

пило међу мноме и Сократом. Па одиста, честити Оократ има вазда пуне руке посла, да .докаже, како ми је одан пријатељ. Ја се често споречкам са светом по суседним ча.дорима, који не ће да трпе, да се ја у свом чадору ноћу веселим с добрим друтовима и да пеиамо, јер их, као што веле, бунимо, те не могу да спавају. Да, ти се свеци чак и дању опиру нашем весељу те замерају, ако после доручка још мало седимо па пијемо и бебучемо се. Туже нас стратизима и таксијарсима, како ми тобоже пијани задевамо њихове робове па и њих саме. Те тако ти често дсфе до речи а кад и кад богме и до мале туче. У таквим случајевима чак ни стратиг ни таксијарах нису кадри ништа и тек Сократово заузимање спасе овог или оног те не буде по свим правилима на гимнасијону бречен о песак или чак и провоштен. Мени се тај Сократ допада за то, што није надувен, као остале софисте, фидософи и поповачи, које ја не могу да гледам очима. Има у њега неког душевног племства и неке тихе ваљаности, од које нико у свој Јелади није удаљенији, него ја пхто сам. Но човек се највише и диви оном, чега сам нема и баш опрека, рекао бих, привлачи људе једно другом Из његова иначе баш неугледног бика искрсне по некад нешто, као муња нечег, што је божанствено, а то је у њега с годинама постадо све то јаче. Често сам опазио, како се многи, кога

179