Topola

по.ве. не до душе на чарку, него на хајку за мислима, и који је, лутајуки ван окола, чуо звекет нашег оружја па долетео и у добри се час уплео у бој. Том сам приликом видео, шта би све тај човек могао починити, кад би био ле ратник а не уз то још и мудрац. Ударао је по Потидејцима, баш као оно некад длетом по камену у Фидијиној радионици. Па као што је некад, док је био каченар. камење морало страдавати', ако је имао тепгкоће са замршеном мишљу, о којој се случајно баш бавио, тако су оне звездане ноћи главе Потидејаца морале кавити, што се Сократ опет случајно баш заман био потрудио, да реши загонетку бвога света. Он ти је у стању, усред покоља накулити уши, да чује пој које птице у зраку, или, кад је на стражи, мотрити, како се креку звезде, место да пази, шта раде Потидејци. Јошједнако ти он сав замшпљен посматра најобичније ствари, а кад га човек с тога позове на одговор, а он онда вели, да му се те ствари свиде да су аветиње, јер их он не схвата а оне не ће да му јаве, шта је и како је с њима. Сад се опет бацио на питање, како би то било, кад би могло бити без рата, па ако баш сам није у окршају с неиријатељима, а он нам онда разлаже, како је ружан тај међусобни покољ међу људима па како ке се о људима, који се убијају у рату, говорити некад као сад о људождерима и како ке доки време, кад се не ке моки појмити.

181