Topola

211

■ce ] a c ЊИ.М ухватим y коштац. Живот треба да буде ведар и да нам се мили, јер да није тако, морали бисмо завидети мртвима. Зар не Ае људи сви да буду весели и сретни и да заједнички уживају у животу? Што тражиш самоћу? Зар нећеш да будеш и ти ведра и срећна?" Опет дигне Кора срдачно своје очи до Перикла па изусти лагано: ..Ја сам сре Ана, кад сам самохрана!” ..Чудновато девојче!" рече Перикде. Тгутке а премишљајући гледаше у Кору. Девојче није било лепо. Чар њена девичанства био је без икакве чулне примаме Па ипак је у том девичанству, у тој детињости, у том чудноватсш начинг осећања било нечега, што је у плеченитих душа кадро било пробчдити особену врсту симпатије. Перикле је скуп свију 'женских. примама и одлика нашао овапућен у Аспасији. Сад 3iy наједаред изађе на сусрет женскррт у нову, неслућену лику. Што је ту пред својим очима видео овапућено у Кори, то се разликовало од што је до сад видео, чему се дивио, што је љубио. Та нова врста женскости не изгледаше му ни мила, ни примамна, али на њ нека ганутост, ието тако нова и до сад незнана, као и оно, што ју је изазвало. Положи своју руку на главу младој Аркађанци а бону јој душу препоручи моћној заштити небеских богова. За тим рече: