Topola

Шмо ју жељно чека дветак На мирисна своја недра. Лл сунашце кад се светло На пстоку чистом јавп: Нема више сиве магле Нп росе на свшшој трави. Што сп дашге тако тужан Дични кнеже од Гормара?“ Њему Армин одговара, А туга му срце пара: „Мој Карморе, мој еоколе! Хој, тп не знаш шта ме боле! Анира тп дивна жива, Еолгар тп по слави шгива: Ниси ћерке, побро мпо, Нисп сина изгубио Нит’ је тврда зелен-грана Твог племена открјана. Ал мени је с’ Ариндалом ][ са лепом ћерком својом Све нестало, све пропало, Што ме жићу везивало! Даура Гери, кад Ге проћи У гробу ти дуги снови? Кад ћега опет у песмама Натицит’ се са орлови?

343

ПЕСМЕ МИТЕ ПОПОВИЋА