Topola

14

ровали, да душа станује у прайма и да је несамртна; а тако и данас верују. ко умр’о његова бп душа тумарада које куде и трпела разве муке , док се није са свим очистила. Још су држали, да се тело може диЬи из мртвих и да Ье се душа и тело опет сјединитп на „оном светуС тога су многи сагоревали мртва телеса својнх сродника, или закопавали у земљу као што се п данас чини. Приликом сахрањивања и на гробљу, по што је укон свршен, обично су се частили, као и данас, и од времена на време давали подушје (задушнице) верујући, да се то види на „оном свету". Од намтивека веровали су у рај и пакао. Рај су представљали себи као вечно зелен, цвећем засађен, врт (градину) у коме жаве богови са чистим и прлведним душима ; а пакао су замишљали као страшан огањ, тамо негде далеко под земљом, покривей вочитом тамом, из које кад што излазе зли и нечиста дуси, па се јављају на земљп. НI опет су веровали, да се грешник може пскупитп од паклених мука милошћу u опроштајем богова, ато се може заслужи™ за живота молитвама и жртвама. Најглавнија су била три празника у старих Словена, а пред г тавл.алп су три годишња времена и три најважнија обрта у пољском раду. У иролеЯе славио се повратак или васкрс сунца ; тада се светковао нразнпк Ладе, и певале су се песме у славу љену, и тада се почело по њивама сејати, стока у поље изгонпти, момци и девојке познавати се. У лето, о Ивању-дне, славио се нразнпк венчања сунца с водом, као знак бујног развића природе, кад сунце на небу достигне вршак годпшњега нута свог и животворном својом снагом најјаче дејствује на земљу ; тада се отиочињала жетва п косидба, брало се ивањско цвеће, певале се песме у славу Леље ; у то доба године родителш су већ помишљалн да траже синовима својпм невесте, а п момци сами. У з иму славио се празник Коледо (хришћански Божић), када је сунце на годпшњем свом нуту по небу 1 стајало најнпже, и спуштало најслабије зраке (косе зраке) на земљу, па већ се спремало да

1 Држалп су, дакле, да земља стоји а сунце да иде.