Topola

50

Ali se je ockvrnila Svetkovina plemenita; Najljepša je dana vila Najgrdjemu s tamna mita. Blažen pastir ovdi ide, Ki zasliepljen ne bi od zlata, Neg po čistoj pravdi otide, Da je lieposti liepos plata. A oni proklet, s koga izlaze Na dan blag nam plačne kobi, Tko liposti lipos vaze, A za zlato da grdobi. Proklet i oni, tko najprije, Za izet’ zlato, zemlju izdube, Kad cić zlata najvrjednije Običaji se u nas gube. Po zakonu dat’ se imaše Liepa Dubravka i gizdava, Sred Dubrave komu naše U Ijepoti je prava slava. Miljenko je imo mili Steć’ Dubravku cić lipote; Nu se ukloni zakon sili, Grd ju pastir zlatom ote. Tim su smeće srca moga, Da na mjestu ne bi ovomu Tko Grdanu bogatomu Smio se opriet’ cića toga. Ali mene većma smeta Miljenkova uspomena, Komu je bila od djeteta Još Dubravka narečena.