Topola

254

Usta vele od njihove strane, Da trbuhu ne će žvakat hrane; Ruke kažu, da prihvaćat ne će, Niti štagod uzimati veće; Noge prite, da ga ne će nosit, Nek se više ne može ponosit; Jednom ričju: svakolika uda Ostaviše svog trbuha huda Medju sobom zboreć : da vidimo, Sto će trbuh, kad ga ostavimo? Leža dakle trbuh bez pomoći, Kao mrtav tri dana i noći; A kad u njem veće hrane nesta, I svim udom kripost davat presta Onda uda vrlo oslabiše, Ne mogu se podizati više, Govoreći : što mi učinismo ? Jer trbuha ludo ostavismo. Makar bi on po vas dan spavao, On bi opet nam kripost davao ; A sada nam već davati ne će, Jerbo u njem nema hrane veće. Tada oči hotile bi gledat, A1 im slabost ne da ni progledat; Jadne uši bi rade ćutile, A1 ne dadu oslabljene žile; Usta vele, da hoće žvakati, Ali ruke ne mogu davati; I noge bi po malo hodile I trbuha kao pri nosile : Ali slabost ne da ni ganuti, Jer su žile počele sahnuti; I ovako svakolika uda Poginuše na jedan mah luda, Jer obćinsku slogu prekršiše, Pak se pomoć’ ne mogoše više. To je mudrac lipo izpisao, I ovo je njegova misao;