Topola

Pas i zec.

Pas za zecom letio Po gustih lugovih; Kako ti ga gonao, Mal ga ne ulovi. Jur ga, rek bi, ščepao, A1 kadno, u neke, Drugi zec izskočio Iz obližnje smreke.

Sad se pseto lakomo Za drugim poseže, Dok mu jedan i drugi Gorom ne pobježe. Ko će sve da prisvoji Sto je god na svietu, Neka dobro upamti, Sto se sgodi psetu. Stjepan Buzolič.

Ranjen orao.

U planini, goloj na pećini, U dohvatu nebeskoj modrini, Suri orô ponosito sjedi, Bistrim okom u daljinu gledi. Pod njim tamo, podno zelen-gore, Ravnica je pukla kano more, U njoj vidi livadice travne, Mlade gaje i lugove tavne, Vidi one njive zlatoklasne I potokâ bistrih strieke jasne. Suri orô kao od miline Zakliktao na vrhu pećine, Pa razvio svoja krila jaka, I put sivih zaplivô oblaka; Tu kô vladar sunčanih prostora Lebdi sretan nad timorjem gora.

Nema toga, tko će da ga skine Sa priestolja tolike visine. Ali jao ! iz nizine siknu Oštra striela, orô bolno kliknu I s visine na pećinu pade, Ljuta rana letjet mu ne dade. Pitaju ga u njegovih jadih Suri orli i orlići mladi: «Je 1’ te boli, druže, striela kleta, Je 1’ ti žao sunčanoga leta!» Ranjen orô tužno odgovora: «Boli striela, moja družbo stara, Nu ja ranu, mislim, preboljet ću, Ali toga prežaliti ne ću, Da na strieli, što me obranila, Vidim pero iz bratova krila.»* Josip Eugen Tomic.

* Striela se nekada zaticala u orlova pera poradi bržeg- i pravilnijeg leta.

256