Topola

Кад су се вратили кућп, причалн су како су биди у Крагујевцу код Јове, п на ручку у његовога газде. Како, Ђеле, уКрагујевду, тамо, како наш Јова? пптали су га тамо. Јова је здраво и добро, дете вредно; слуша добро ; хвалл се онп газда с њпм не може бит’ боље. А иде лп у чколу? Ама па но! Како да не иде?! А кака му је чкола та тамо; је л’ ка ова наша овде, у чарпшјп? Јок, брате! Они је п не зову чкола, но грмазија, п то му је тамо блпз онога ђавољега ваврта, где му се оно лију топовн. Па п учптељи му нпсу ка ово нашп, но нх зову протшсници, и Јова је и на квартиљу код једнога, некога Веселовића. Нпје, тата тако, ако Бога знаш! Не зове се то тако! Какп „пропасннк“ п „грмазпје!“ Но ировеашк! А чнола му се зове игњазија; а п оно се не зове „ваврпк“, где се топовп лију, но вабрика! Тако га поправља најстаријн му спн Марпнко, држећ’ утврдо, да је ово аегово сасвим добро. Оно му готово излази на једно, додају онп други, бранећп Анђелка п држећп свакојако за боље ово друго.

36