Topola

»Ево нма четрдест година, Романију гору обикнуо Воље, брате, него своје дворе; Еако чувазг друме кроз пданпну, Донекујем Сарајлпје младе, Те отимам и сребро п злато, П лпјепу чоју п кадиву, Те одевам и себе и друштво. А кадар сам стпћп и утећп, И на страшном месту постојатп, Не бојпм се нпкога до Вога!« Па колпко припа, кодпко песама још има, у којпма је народ очувао успомену својпх осдободидаца, које сдави, којнма се поносп! И народ волл и поштује, кад Храни мајка два иејака спна, У з.го доба, у гдадне године, На прес.шцу и десниду руку, па их обојпду испрати гори у хајдуке. И где је један у мајке, и он иде, па му се и не замера. И кад самохрана мајка дежи бодесна на пепеду, и мо.ги свога јединда да јој остане, да је бОдну понегује, н онда хајдук хоће оној другој мајци, оној другој кућн, па моди: »Та пустп ме, моја мила мајко, »Дружина мв у горици чека. »Веру дадох, вера зш је тврда«. Кодико је само једно дрво, јавор, допринедо осдобођењу нашем; кодико су српске гусле учиниде за осдобођевве и за данашњпцу, то ћемо казати на другом месту.

61

БПБ.ТСКИ II ПСТОРИСКИ ЗНАЧАЈ