Topola

овако: исиаравапе узима и носи са земље многу топлоту. Сетшм се сада: коллка се силла вода испари само т шуии. Сетимо се, да је из земље пију и испаравају у ваздух и траве, и све што расте на њој. Помислимо још да се и на самоме извору и поточку, и свој земљи у шуми вода исушује и испарава. Сва внага, мокриња и вода у шумп испарава. А за све ово испаравање треба ватре, огња, топлоте. Шума не гори саму себе, не иожи ватру, нема огња другога, но трошп ону обпину топноту, што је у њој, што је и поље пма, од сунца. И ето куд се дене њена топдота! Она је потроши. Вода јој је узме; пара јој је однесе на небо, а она остане без ње. И отуда је у њој хладно, хладовина И, ко је кад год видео у шуми жегу п оморнну ?! Што све тице, нети, чпм угреје дан, оставе поље, ливаду, и њиву, па беже у шуму? Што стока бежи на шшндиште у шуму?... За то што у шумп Хладан ветрић пирне, Листак джска дирне. Гором хладни ветри пире. Те знојаво хдаде чело. II ко не зна за ове ветриће горске? И који песнпк може певати природу; славуја у гају, тнце у гори, хнађанп извор, пастира и путника, а да не спомене и „лахора* шуминога?! Сад хајдмо у поље; Ој лахоре, лакше море! Куд се журжш с брда тако ?

85

ПIУМЕ П СУША