Topola

Јабука се ветру моди, Да јој тране не пол.оми; »Да мој ветре, не ломп ме, »Не ломп ме, не кржп ме, »Ја сам теби род родида, »Свака трана две јабуке, »А на врху и нетири!« КоАико и ветар чпнж зла, свак зна. На част њему што обори, сруши и однесе, а донесе бодест. Но има већа зда. Не једна вокка, но део вокњак, не једна трешња, шљнва, крушка, јабука пт. д. но све трешње, шљиве, крушке, јабуке и т. д. не роде по негде, и пуно пута, само због ветра. Он обије, обори и однесе цвет; он донесе мраз; он помогне граду, те заједничкп упропасте читава сема, чптаве крајеве. Ни пона штете град не бп сам учжнио од онога, што учинп с ветром. Шуме разбију ветар, ухвате га и осмабе, те није онако јак и кадар да почини оно што би да нпје њих. Оне закдањају све што је у њином криду, у њиноме домашају, њпној окодини. Шуме бране и заклањају од ветра. Кад мети дену људи сено, они бирају где је заветрпна. Кад у јесен окупи киша, магла и хдадноћа с ветром, веде; „Терај овце, терај стоку тамо у заветар“; „скдони се у заветриште!“ Кад је овчарима и козарима зима, кад уморнн путници зими хоће

дан крај. 1878 годпне 3 Августа пао је толики, да та свет у томе крају нпје впдео, да је људжма гдаве разбијао те им крв текла, а жпвпну код куће ји тпце у гори убијао! У једноме зрну било је скоро пода кидограма! И тако, с годпне у годипу град је све више бије, вода је све више носи, а сунце све више горп, Мој отац товораше; »Проиаде ни Жупа!.«

93

ШУМЕ ИРЕМА ГРАДУ, ВЕТРУ И МРАЗУ