Topola

88

писао ie своме Бернару Бартону; „од милине не умем ни писмо да ти свршим. Еве ме слободна као тице у ваздуху. Веруј, живећу још педесет годпна... За шта мислиш као да бих ти је продао овај рахатлук? Ни за шта на свету. II доиста, нема ти ништа лепше него се овако узвалнти. Тек за овом згодом ако долази на ред: доброчинство"... Али прођоше две дуге године од ове „згоде и слободе" Ламове дуге и досадне, јер никаквим радом неиспуњене —и Ламова осећања садсе са свим нзменише. Он ти пронађе да му је п она „канцеларијска'робија“ пријала впше него што је он и мпслио. Донде, време му је било пријатељ, а сад му је непријатељ. И он, најзад, седе да напише, оном истом Бартону ове речи: „веруј богу, нерадјегории од претераног рада... Глава ми је пуна којекаквих нездравих мисли, и нема нпчега што би ме интеоесовало. Највише што могу да радим, и у чему да претерам, то је: да се жив нашетам. II постао сам тп једна страшна убица времена." У осталом, нико (зар) ннје могао боље оценити практичну вредност вредноће од самога Валтера Ската, који је, главом, био један од најраденијих и најнеуморнијих људи. Са правом вели Лакхарт о њему: „да је, узев све земље и векове, то редак пример човека којп је спојпо бпо у себи неисцрпну енергиЈу са благом хармонпјом духаи тела; и да њему равна треба тражити далеко пре у списковпма великих владара и војника, него ли у ли-