Topola

89

'Стовпма књижевних ђенија.“ Лично, Скат је јако полагао на то, да својој деци улије праве појмове о раду као путу за напредак и срећу у свету. Тако, на пример, он пише своме сину и ђаку Карлу овако: Ја ти не могу наказпвати колико је рад за свакога божијп дар.Веруђбезрада нема ништа што би вредно -било имати почев од коре леба коју сељак зарађује знојем свога лица, до игре у којој богаташ проводп своје време.... Што се знања тиче, оно не може без рада у главу као што не може поље шепицом родити докле плуг преко њега не пређе. Разлика, и то велика разлика, јепакта; што прилике и околностп могу донети, да други неко пожање оно што је тежак посејао: док, међу тим, нико, ни у срећи ни у несрећи, не може теби тековине твог умнога труда одузети. Ради, дакле, моје драго дете, и употреби што боље можеш своје време; јер су у младости наши кораци лакши, наши умови гипки, и знање се ту лако слаже. Али, ако пропустимо пролеће свога живога, лето ће нам бити мрско и досадно, жетва кукољ, а зима старих го.дина: јад и жалост.“ Једна друга страна нашега Валтера Ската бпла је та: што је са највећим поштовањем гледао на људе од посла, и оп је тврдно, да никакве заслуге на књижевном или бојном пољу нису кадре да се мере са ђенијем практична рада. Никада јсдан великн војвода неће ништа поверити случају. него ће се баш лостарати за сваки случај, и привидно сеспу-