Topola

9

што ce преставља да je, за нешто што као привид егзпстира. На становишту идеализма може ce или преставна природа слика cehan.a проширити на све свесне садржаје. као што то чпнп субјекшивни идеализам (чији je најконзеквентнијп преставнпк Кант) или ce може апсо лутни реалитет оензација прошпритп на све свесне садржаје, свакп свеони оадржај схватити дакле као нешто што апсолутно егзистира, што онако егзистира као што ce непосредно преставља да егзистира, као што то чпнп објекшивни идеалиШш (чији je релативно најконзеквентнијп преставник међу ранијим мислиоцима Јум). Ми ћемо овде навести главнпје аргументе, који говоре за истинитост овог последњег. На наивном становшпту верује ce y апсолутни реалитет објективног дела неносредно датога оамо зато, што ce садржајп тога дела непосредно идентифицирају са објектима спољнег света. Сликама сећања пак придаје ce секундарни преставни реалитет зато, што ce оне не могу да пројицирају y спољни свет. G тога што слику сећања црвенога опажа само један субјект, док опажено црвено опажају, како претпоставља наивни реалптет, впше субјеката y исто доба, слика сећања црвенога није за наивног реалисту и сама црвена, већ je она само престава реалног црвеног (црвеног y опажањуј, она дакле није оно што ce непосредно преставља да je, она je чиста престава. Као што ce види, лако je разумети, како и зашто ■ce на становишту наивног реализма придаје сликама сећања преставни карактер. На отановишту идеализма пак више нема никакве потребе придати ма коме од свесних садржаја овај последњи карактер. За наивног реалисту на име појам апсолутног реалитета мора падати уједно са појмом спољнег објекта, појам преставе са појмом чисто субјективног садржаја, али на становишту идеализма ове ce дефинидије више не могу одржати. На сШанотиту идеализма појам иреставе y смислу онога што mije онако као што ce пресшавља da je мора уопшше ишчезну Ши. За идеалиоту не постоји никаква нужност да сликама сећања прида секундарни