Topola

11

љан y вези са логичком аналкзом појма прпвида y моме делу „Principien der Metaphysik etc.“ Heidelberg 1904. I-er Absch. 1-es Kap. „Sein und Schein“ S. I—l 9.1 — 19. Тврђење објективног идеализма, да су садржајн свести апсолутно реални, назваћемо принципом апсолутног реалитета свести. Од овога принципа треба добро разликовати принцШ неилузорности свести. Докле први прпнцип тврдп, да су садржаји овеети π ΰσ себи онаки како ce непосредно престављају да су, дотле други принцип тврдп само, да су садржаји свестп y π за свест онаки каки ce непосредно престављају да су: док je по првсше прпнцппу слика сећања црвенога ii сама црвена, дотле je по другоме принципу она само за непосредну свест црвена (одн. преставља црвено). док по себи може битп и црвена a може и не бити црвена. Као што ce из овога примера види, принцип апсолутног реалитета свести претпоставља важност принципа неилузорности свести, док ce обратно овај последњиможе замислити бар формално узев - без првога. Да y свестн као таковој нема илузије, то ce тврђење може поставпти без противречности само на становишту идеализма. То ce да најбоље показати на тако звани.м чулним обманама (о њпмаупор. § 37). Кад метнем косо штап y воду, он‘ће ми изгледати преломљен. Пипање ме међутим уверава, да je он y ствари остао непреломљен. На становишту наивног реализма ми смо принуђени да тврдимо за опажање преломљеног штапа y води, да оно није стварно, да оно преставља привид, обману. Кад нацртам две паралелне линије па их пресечем мањим паралелним лпнијама, добијам оптичку илузију двеју паралелних које изгледају непаралелне (в. сл. 34). На становишту наивног реализма пак опет, као и y пређашњем случају, морам тврдити да овде постоји y самом непосредном опажању као таковом илузија, да су паралелне линије остале y ствари паралелне, a да су повлачењем попречних паралелних добиле само изглед непаралелних. У оба случаја противречност међутим ишчезава, чим ce ставимо на становиште идеалистичко, чим спољне објекте од-