Topola

76

земље са које се обезбеђују од опасности туђега изласка на Јадранско Море и са које се може утицати на ток ствари на Балкану. Аустро-Угарска хоћедаље „lebcnsfahige Albanie", „за живот способну Арбанију“ у тренутку када види пред собом опасност да Србија не постане за живот способна. Смер ове политике је јасан као сунце. Хоће се пошто пото једа.н нов, за живот неспособанпигмеј на Болкану, да други пигмеј који се напреже да искриаи њеие ланце не 6u постао за живот способан. То је стара метода стварања слабих, за живот неспособних, осуђених да висе о скутовима европске дипломатије, без обзира јавља ли се она под лажком етикетом, „нацноналнога начела“ или „политичке равнотеже".

Али ако Balkanicus и Д-р Владан, истичући завојевачке тежње Аустро-Угарске и Италије у Арбанији, нису рекли ништа ново, ништа што не би било познато у најширим слојевима нашега народа, они су заступањем права Србије на завојевање Арбаније били веран израз једне нове политике Србије. Изобличавајући завојевачку политику тих двеју држава они су успели да изобличе „националну" политику Србије, „ослободилачку“ политику српске буржоазије. Јер ако су бриге аустриских власника о праву свих балканскнх народности на национално самоопределење грозно шегачење са народносним начелом, то су претензије Србије на завојевање Арбаније грубо гажење, бацање под ноге тога начела. Прокламујући ту политику српска буржоазија је сад први пут са лица српскога народа скинула вео једне потиштене нације која се бори за своје ослобођење. И код наше буржоазије су ишчезле успомене на не-