Topola

108

лесника, и ако je реч о прошлости, тим ce подceha на тренутке y којима je човек био изложен крајњој опасности. Доиста, ако би жпвот висио о концу, довољно би било да ce овај конац прекине па да човек умре. Очевидно говорп ce y слици кад ce овако говори. Никад досад нисте видели да je какав болесник . обешен о конац, из простог разлога што конац није довољно јак да би га могао одржати, сем ако није направљен од гвожђа, од челика, или од платпне. И, y опште, болеснике нико ни о што не веша; напротпв, они леже y постељи и под шпма je мека простирка и око њих меки узглавниди. Алп идак, често сте видели понеке људе како впсе о ужету, па опет то нису обешени људп. Треба само проћп кроз какав велпки град, па впдетп како телеграФски службениди, лимари, Фарбарп и други радницп висе о ужетима y ваздуху. Хтео бих да вам буде јасно да je живот свакога од нас, да je жпвот друштвенп y својој укудности, живот народа п човечанства кроз целу историју као обешен о какво уже. И, да бих вам y духу утврдио слдку о ономе о чем хоћу да вам говорим, прочитаћу вам из једнога написа једну страну на којој je описана сцена коју сам једнога дана посматрао својим очима. Саслушајте je лажљиво д запамтите појединости: »Врх торња, високо уздигнут п обасјан сунцем, спја ce и блиста y јутарњој светлостп. Јато ласта, и белих и црних, облећу око њега, и кроз њихове веселе крике којима je испуњен ваздух, чује ce и човечји глас, којн пада однекуд, озго. Овај чпсти il звонки глас дева некакву лесму уз дратњу правилних удара чекића. в То je глас лпмарев који виси између неба