Topola

109

и земље, тамо горе, неколико метара испод крста на торњу. Само га треба погледати па да човек задркће. Одмах ce помишља на ону провалију која зјапи под њим, на све оне многобројне скеле и сводове; помишља ce на могућан пад, на страховпто размрскавање костију, што би претрпело тело човечје, падајући с венца на венац, одбијајући ce од једног угла на други ; помишља ce, на послетку, на онај тренутак кад би пало насред уличне калдрме. Све то изазива вртоглавицу и подсећа на ужас y коме ce човек чврсто рукама хвата за ивицу каквога канала кад му ce учини да ће y њ упасти. »Лимар међутим изгледа безбрижан. Он продужава свој рад, не узнемирујући ce. Стари свеци, начињени од камена, који пугатају врапце даграде своја гнезда y њиховим брадама и њиховим рукавпма, нису нпшта мирнији на свом подножју од овога човека на крову. „Откуда му ово спокојство? Оно му долази због поверења. Његов живот, без сумње, виси о ужету, али њему je то уже познато, и рачуна на њ као што ви рачунате на чврстоћу земље. Не плаши ce, не двоуми и не дркће. Зна кад буде искуцало подне на црквеном часовнику да he ce тада успузати, да he ући y звоник, да he ce спустити низ многобројне степенице, и да he ce, на послетку, упутити својој кућидатамо загрли своју дечицу, која га очекују као врапчићи.* Као год што живот лимарев зависи од јачине и сигурности онога ужета, тако исто живот и cpeha сваког од нас зависе од верности наших ближњих. Ево другп један пример. Два путника заједно предузму да путују по планини. На некаквом врло тешком и стрменитом месту Један од