Topola

139

пзложбе често пред нас износе масу осредњпх дела, недовршене почетке, између којих ce запажају, изгубљени y маси, неколпки лепп радови, и неколпка урнек-дела. Ретке су, као год и ова урнек-дела, препирке смишљено и добро вођене, док гамижу на све стране збуњено, збркане, непогодне, из чега не може изићи ништа што je добро. Многи с овога разлога мрзе препирку и избегавају je. Њпхова одвратност према овом облику разговора објашњава ce претераном злоупотребом која ce од ње чини. Па, ипак, препирка je преко потребна. Добро схваћеном и појмљеном препирком постижу ce најбољи резултати. Не тбжимо да je потиснемо, већ ce потрудимо да je вршимо како ваља. Да ли ми нећете замерити и рећи да ово питање није требало ни износити пред децу вашег доба? Самим тим учинићете баш пример мале препирке. Препирке су, велите ви, добре за истраживаче, научнике, за историке, за скупштине, јавне скупове, за одрасле, који имају користи да ce преппру. Више би вредило да ce ученици никако не препиру између себе. Зашто то? Јер то може раздражити духове, наљутити другове, једне на друге, узбунити мирне игре. Извините, духови ce раздражују самим догађајима који ce дешавају, па ма не била изговорена ни једна једина рбчца. Не може ce ни играти, ни забављати ce, нити ce шетати, нити заједно радити a да не искрсну размимоилажења. Цео свет не разуме ствари на један и исти начин. Кад би свак сачувао своје опаске за себе, мислио би само за себе сама, и љутио би ce y себи. Не рекавши ни једне речи може ce ипак доћи до тога да ce људи узајамно наљуте и да ce