Topola

83

нити пак што не волимо по слободном опредељењу. У том ce састоји наша урођена племенитост. То ce довољно и не зна: тога ради човек презире сама себе, па и друге, чак дотле, да употребљава суровост илп чак и сам да попусти суровости. У оба случаја, међутим, и оно што добија, као и оно што даје, није ништа. Вратимо ce на упоређивање секире и кључа, као и на тврђаву с којом упоређујемо човека. Прва ствар која ce дешава кад нападате какву тврђаву, јесте y томе, што она затвара своје капије пре него што јој и приђете. Пред вама су шанчеви, јаркови, подигнути покретни мостови. Топови су узидани; борци су ту с потпуном спремом. Тачно je такав и човек кад му ce приближите суровошћу и жестином. Дух му ce затвара и накостреши, припрема своја оруђа .да вам нашкоди што више може. Посматрате га, и он вам личи на страховите опкопе, иза којих je непријатељ. Узалуд ударате секиром о гвоздена врата, она не попуштају, и не отварају ce. Али, ако имате кључ, или ако ce приближите као пријатељ, врата ће зашкрипати на својим челичним шиповима и шаркама, и имаћете слободан улазак. Још и више, док споља запажате само суро камење, које стрши својим врховима, y унутрашњости наћи ћете топле и пријатне станове. Ако je тврђава пространа, очекују вас изненађења. Чак ћете наићи на лепо уређене вртове, иа низ разних дрвета, на којима je већ зрело воће. И све вам je то на расположењу зато што сте дошли као пријатељи. Приступајте не као супарник, разбојник, с подигнутом секиром, већ као благонаклон друг, с пруженом руком. Нађите пут његову срцу, нађите кључ од његова срца. Знајте y чем je свак