Topola

ce y н>ега меће и сам акт, који као такав припада будућности. Напосдетку, ако ce сдободни акт дефинише као акт који наје каузадно одређен, онда ce тиме тврди, да исти унутрашњи узроди не производе увек исте посдедице, тиме ce, дакде, претпоставља имати истих садржаја уу току нсихачког времена, што je, међутим, нетачно, јер ce једно психичко стање никада више ве понавља. Слобода ce, дакде, не може дефинисати, и ни смо, као што веди Бергзон, баш зато сдободни, што не шозкеио речима изразитп y чему ce састоји наша едобода.

Сдободне радње су израз еапхег цедокупног карактера и само су оне радње сдободпе, које посе на себи печат наше цедокугше дичности : отуда, по Бергзоеу, наше слободне радње чине изузетак y току нашег зкивота, оне ce јављају само y моментима од особите важности У њима ce појављује наше право, наше дубоко ja, оно ja које je свесно самог психичког трајања као таквог, док je наже свакидашње ja једао ja, унутрашња времена стања пројицира y просторну форму, које себе парцедира, да би себе могдо изразити језиком, то je ja које ce придагодило спољашњем свету и друштву y коме жива. Становвште метафазичко, које Бергзон износи y Материји и Памћењу y гдавном ce сдаже са наивним реадизмом, само што Бергзон гдедиште наивног реадизма допуњује с једпе стране едементима спиритуадистичким, a с друге стране елементина позајмљении из материјадистичко-механичаог објашњења

11