Topola

13

тивном простору : по Вергзону, та кретања нису без икаквог квадитета, ади њихов ce квадитет мења тиме, што ее ведикк број таквих кретања од стране индивидуадног духа опажа y једном једином моменту. На основу оввх модиФикација наивно-реадистичког становшпта, Бергзон додази до оригинадних закључака y питању о односу душе према теду, одв. духа према мозгу. Ако ce биће духа састоји y памћењу и ако je дух биће независно од материје (а он je то, по Бергзоеу, већ тиие, што му je есенција y памћењу), онда je немогуће да je памћење усдовљено мозгом. Само при томе треба"јасно одвојити памћење y сдикама од памћева тедесних кретања : овом другом памћењу je супстрат y мозгу, јер je то памћење везаво непосредно за садаттпвост. јер ce оно састоји y понављањем задобивеној иавици за известан вокрет. БАмћење y сдикама сећања стоји, међутим, y вези с овим моторним памћењем, и отуда ce те две битно раздичне врсте памћења бркају од стране психодога. Даље, по Бергзону, иостоје две врсте упрзнавања једног присутног објекта : иди нам објект изгдеда познат стога што смо свесни механизма покрета који га прате (опажање објекта изазива, наиме, те покрете y зачетку), иди што ce перцепцији објекта придружује сдика сећања. Ова посдедња врста упознавања, међутим, није могућа без прве: само тиме што пердепција спољашњег објекта производи извесне покрете, a ови покрети изазивају сдике сећања, могуће je ове посдедње везати за ону прву. Сдике сећања, као