Topola

11

посматрање обратнло пажњу на извесне случајеве апоплектичне узетости, који су.били y вези с губитком артикулована говора, a није ce могло доказати, да су узети и мишићи, којн нам служе при говору. Болесници су могли изговорити све гласове, али само не беху подобни, да их y речи сложе, a понекад недостајаше и подобност, да ce чувене речи разумеју. Као анатомска основа овога поремећаја редовно ce јављала повређеност тачно- одређенога места y слепоочшш деловима режњева великога мозга, већином на левој страни. 7 На ова посматрања, што су ce постепено све више умножавала, с почетка ce није обраћала толика пажња. Многи ce опираху томе, да ce релативно тако просто и јасно схватање, да кога je експериментална физиологија дошла, тако брзо напустн. Ta зар ce „чуло за говор“, кога ce локализовање овде тражм, не находи већ y инвентару Галова наука о лубањи ? Па кад би ce признало, да je оно заиста локализовано, зар ce није бојати. да би могло ускрснути и остало двадесет и шест „унутрашњих чула“? Ово ce дабогме није испунило ; али ce посматрања о средишном седишту подобности за говор толико намножила, да ce нису могла занемаривати више. К тому je још Флуренсову схватању постепено подриван темељ и са сасвим друге стране. Микроскоп je бадио светлост y заплетену структуру средишних органа. Читав ред неуморивих истраживача отпоче, полако напред продирући од кичмене мождине па до виших можданих делова, да уходи средишно разграњавање и завршавање живчаних влакана. Ако je и само полагано полазило за руком, да ce утврде специјални резултати, fo ce ипак задобила релативно јасна слика о општим структурним однотајима мозга, слика, која ce баш никако није могла сложити с представом, да je мозак орган, чији су сви делови од једнаке вредности. Није ce више могло сумњати, да ce влакна чулних живаца одвојено гранају дубоко y мождану масу, и да ce завршују тада y ћеличним скуповима, одељеним једни од других, из којих опет излазе одвојени свежњи влакана и разилазе ce no разним областима мождане површине. Слично од-