Topola

23

језику), учннио, као што се ја бојим, да се поменута предрасуда унеколкко распространи. Психолог, који је ту књигу узео у руке, могао је очекивати, да ту у множини лингвистичкога искуства нађе богато врело за нова психолошка гледишта. Уместо тога Штајнтал износи које посматрања на детету, које субјективна опажања, која је истина применио са самосталношћу незавпсна мислиоца, но углавном у смислу Хербартових начела. ,Да је писац ове психологнје уједно и језичар, чини нам се као случајна пригода, Остављам стручњацима у лингвистици, да одлуче, шта су они могли одавде извући за своју струку; што се мене' тиче, ево отворено велим, да сам више научио из Штајнталове књижице о манде-црначком језику но из опсежнога „Увода у психологију и у науку о језику“. Због те је диспропорције крива, као што ја судим, она предрасуда језичара. И Штајнтал је мишљења, да постоји нека психологија независна од објективних факата, или да се бар може створити, и да је слободно потом применити је на све објекте психолошкога посматрања, а међутим је у истини једино и само из тих објеката могућно задобити научну психологију. Заблуди тој ваља с тим пре стати на пут, што она све то више захвата језичаре, који су удаљени од психологије, те тако би се могло десити, да се каква психолошка ваздушна кула прими као чврста научна грађевина, у којој би могао и језичар по вољи смештати факте, којима располаже. И заиста, сасвим у томе смислу је недавно Херман Паул, у својој лзврсној књизи „Принципи историје језика“, психологију означио као „науку закона“, од које је зависна наука о језику исто тако као и остале историјске дисциплине. Но на срећу писац није у појединостима чинио многе употребе од ове своје претпоставке. За његова и за психологију важна посматрања зацело не би било. од користи, да су се најпре подредила каквом било психолошком законом реду. У психологији се ваља исто тако чувати злоупотребе граматике као и у логици. Граматикаје својом