Topola

28

довољно познати дотадашњој психологији; и друто, помешана су физикална и физиолошка срества и смер експеримената, и стога се у овим видео покушај, да се психички догађаји интерпретују на чисто физиолошком путу, дакле у последњој инстанцији с помоћу физиологије мозга. Прва од ових заблуда била је и сама оборена за онога, који је ближе посматрао експерименте. У истини у њима нису била готово никако у питању апсолутна мерења, а најмање психичке константне одредбе, него у првој линији квалитативна анализа душевних догађаја, коју је стара психологија напустила готово сасвим, јер се задовољавала, као тада још увек распрострањена психологија душевних моћи, супсумцијом комплексннх појава под извесне опште појмове, или је, као хербартовска психологија, хтела да с помоћу метафизике конструира сасвим имагинарни и нигде у искуству непотврђени систем психичке механике. Теже је било савладати другу заблуду, која је у експерименталној психологпји видела покушај, да психологију, као што је речено једном приликом, „обрне у примењену физиологију“. Ово су схватање, нарочито у почецима овога развоја, примали и мпоги од оних, који су према новој области заузимали симпатично стајалиште или су чак и сами радили у њој. Према тим, по мом мишљењу, које лажним, којеунајмању руку пометњу уносећим схватањима, покушао је горњи чланак да докаже, да је битни смер експерпменталнога метода у психологији, исто тако као и у природној науци, у анализи самих појава, а не или највише на сасвим споредан начин у решавању задатка, да се пронађу физиолошки предуслови и пратеће појаве свесних. феномена, задатка, који спада управо у физиологију. Што је с почетка било неспоразумно схватање, до кога су дошли не познајући довољно прилике филозофи, који су били изван тих прилика, то је успркос тому постало постепено опреком, која је саме експерименталне психологе раздвојила; и ту су бесумње уделовала и претерана очекивања, што су