Topola

30

сличне установе у Европи, све док руска влада_(пре рата) није пешила, да подигне у Москви велики психолошки институт. који би био врста америчкимТ Вунта је пак послужила та ретка сређа, да ]е' читаве"деценије био на челу свога Института, развио га и усавршио до највећега у Немачкој, доживео победу свога правца, али је дочекао и то, да су се многи његови ученици и одметали од њега, заснивали засебне школе, па долазили и у оштар сукоб са својим учитељем. Узрок је тому сукобу био, што се Вунт чврсто држао „психо-физичкога“ експеримента, што није допуштао експерименте, с којим било дражима на свест, него се ограничавао само на оне експерименте, који се својом физичком страном увек дају егзактно мерити. Неки су ученици њетови пак тражили и даљу примену експеримента, а нарочито експериментално обрађивање виших духовннх догађаја (миш.тења, апстракције, естетичкога утискаг‘воље).’ Тако је Хуго Минсшерберг (Мипбl:егћег§) постао једак бпГ твораца ' психотехнике (прпмењене психологије), а Освалд (КШре) засновао т. зв. вџрцбуршку школу (јер је у отпочео са својим проширквањем пснхолошкога експеримента). Оснм тога многи његови ученици нису могли пристати ни на оно потпуно запостављање метода самопосматрања, и нема су.мње, да је Вунт у томе прегнао, пошто му је у први мах било нарочито стало до тога, да истакне значење експериметалнога метода. Али када је експериментални метод утврђен, видело се, да се психологија не .може одрећи ни услуга од старбга и првобитнога-метода’ пеихолошког г ако је некритичка примена његова и одводила на стрампутице. Штавише у даљем се истраживању психолошком, или педагошко-психолошком [на челу овога покрета био је Ернст Мојман (Мепгпапп)], ако се оно и вршило експерименталним путом, осетпла потреба, да се прпме и нзвесне претпоставке душевних подобности, које се не дају егзактно утврдпти (као н. пр. интелигенција, памћење, фантазија), п Вунт тако не само да је доживео ускрс метода самопосматрања, него му се чак чинило, да се у Мојмановим истраживањима повампириле и душевне моћи‘, о којима је био уверен, да их је већ Хербарт сахЈТанио. И док се Вунт с жклавом упорношћу држао својих полазишта (а кренуо се оданде. где је Фехнер застао), психологија се истина и даље развијала, али је главни подстицај за сав тај развој ипак задобил.ч од самога Вунта. То нам најбоље сведоче и Минстербергове речи у предговору једне његове књиге (Ве)lга§е хиг ехрепгпеШеПеп Рбусћоlо§lе), где, говорећи о Вунту, велп; „И у борбеиој ревности са .захвалношћу сам свестан о том, да ми је најбоље оружје, ко]е против њега дижем, он сам саковао."