Topola

XIX

Често пута, кад би се мати удаљила, н кад бисмо остали у кући отад п ја. он ме пптао знам ли је ли одлучена продаја нашег имања. То га је мучпло свакога дана; он је волео своју земљу страсном и непоколебљивом љубављу сељака, па је идући љенпм узораним браздама сејао радост своје душе. Њему, сањалу. она је представљала нешто једино истинито у жпвоту; она му је одговарала нстом љубављу и износила засењеннм очима ширину која се повијала и таласала под ветром, дајућп одједном све боје које су јој изникле у недрнма. Ма да сам знао у који ће се дан извршити продаја, ја сам му одговарао да нпсам ништа о томе чуо у чаршијп. Знао сам да бп га то убило, и чинио сам све што је било могућно да сакрнјем од њега страшну пстину. Продаја се имала извршпти у кавани крај чесме, на груб, варварски начин уз лупу добоша. Мени се чннило да већ гледам како ће се то обавити. Под пшчекивањем тога што је доносило опу несумњиву смрт и нама беду, изгледало ни је да носим у ушпма сухо, кратко лупање добоша и грубу впку:

Први... други пут!.. Да ли ко више?... 0, шта бих им ја све могао дати. само да откло-

ннм од дрхтавих усана очинпх ту последњу чашу грчи! Дао бих им младост. тек отпочети живот; дао бих им сву крв, последњу мисао у часу смртн; дао бих да ме спале на пијаци крај школе и да пепео оставе ћуди северца; продао бих себе, дао бнх нм вољу, слободну мисао; пристао бих да робујем до века, да ме окују са ланцпма у пећини на Озрену, само да се смилују, да поклоне моме оцу још неколнко месеци живота.

Тога страшнога дана матн побеже од куће, да бн могла мирно плакати у суседству, и нас двојица остадосмо сами. Требало је изићи у варош са њпм, и у кавани прочптати му новине. Да бих то пзбегао, рекох да сам болестан п да га не могу воднтн.

110

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.