Topola

вело хучнжм животом, и све је кииело пеодољивои снагом рада и неодређеним брујаљем. Каткад је та збрка гласова била прекинута бесиим вриштаљем хатова или дубоким мукањем бикова, па се та пеобуздана рпка заустављала, и из коша допирало мирољубиво шиштање круњаче под којом је прштало зрно чак до крова.

У смирај враћало се са паше стадо. Папред је ишао велики гаров, лајао и махао весело косматим репом. У средипи стада корачао је, обореие главе, скромно, вазда забринути магарац. Поворку је завршавао овчар Мпхајло, који је разуздапо. истицао своје раздрљене груди. Шубара му је увек била забачена на потиљак, те му се видело намрштено лице и велике накострешене обрве, које су скривале ситне плаве очи. Дебели чекињасти бркови падали су на образе, и он их је дотеривао једпим махом свога сукнена рукава. Онако огромаи, у чакшнрама од јареће коже, са дебелом тојагом о рамспу, громка гласа и звиждука, шпрокнх и пемарнпх покрета тела који су одавали спагу првобитна човека, он је заударао на прљавштипу и зној, подсећајући впше на човека из камена доба пего па мирољубива пастира.

Ја сам му прилазио, пе платттећи се љсгове спољашњости. Било је у њему толико срдачпог, кад би, ужурбано и са очевидном радошћу, прпмао моју испружену руку. Узимао ме у своја наручја као какво перце, гледао ме зачуђено испод косматих обрва и иосађивао ме, да јашем иа највећем јарцу У стаду.

У то време народ је живео просто, ваљда зато што се налазио у доба детиљства. Обичаји се чували и потхрањивали уз топлу пећ. Борба за опстапак била је лака, и захтевала много савестп а мало способпости. Тај угодни жпвот чувао је од искушења и доносио мирну савест. Све је пролазило као у сну; радило се, да би се могло живети, аие да се стекне. Онда се мало мислило на сутра: Моравичка долина хранила је материпском бригом све

13

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.