Topola

I

Ово пжшем док се око мене гаси лагано светлост дана. У болниди влада страшна тшшша као у гробљу пред залазак сунчев. Кроз отворен прозор допжре до мене фијук сирена у пристаништу, који се дивље проноси кроз долину, и затим онај неодређени шум велике вароши, који као да долази из далека. Умире дан. Пада тиха полутама и обавија Тулон. Мој поглед лута заморено више града, који ми једним суровим махом распршта све снове, подсмехну се грубо мојим патњама и на чело ми утисну неизгладљиви печат бола. Осећам како ме нестаје полагано: снага ме издаје неумољивом упорношћу свакога дана, а глава пала на прса...

Испуњен горчином, гледам на морске- обале оивичене густим редовима зимзелена на чијим се врховима одмарају последњи сунчеви зради. Како је лепа та нема драж крајева обасјаних сјајем на умору, и како чудно одудара од долине где влада мрка вечерња светлост која се гаси! Ратни бродови, укотвљени у пристаништу, са својим наперевим топовима, носе на себи свечани и срдити израз снаге на одмору, те опомињу да ће проћи неосетно ноћ, и да ће сутра прострујати живот новом снагом за све оне којн су јаки да га разумеју и поднесу.

Бити јак! Ја то никад нисам био! Бити јак значи вратити се у првобитну саможивост човека, па ићи истурених прсију, напрегнутих мишица, и обарати слабе које је судбина ставила на исту стазу са вама.

Покушао сам да то будем, да владам гласом, покретима и очима. Успевао сам брзо. Неколико тре-