Topola

душу. То је било доба сањарпја и бајки, п доба кадасу људи посили у очима веру, на језику истииу, а у сриу љубав, коју је скоро увек изражавала песма, Виђао сам се често у кући о свечаним дапима. Шта је ту лица преображенпх срећом за коју ваљда знало само оно време! Дед је отишао да сиава. Под нпском таваницом доње куће кршила се песма, и уносила у раздрагане духове сенку туге, облак пеког необјашњивог страха помешаног с веселошћу. Чинило ми се да сви присутни стрепе пред новим путевима, које им крчи машта.

„Камен-иосте, не нпхај се!“ пева мој отац, заваљену столици, затворених очију и преображена лица.

„Драго моје не падај се. Еј, не даду ме, леле мепе, за тебе!“...

Како је он знао да да израза грлу и кад дођеоно место: ~Еј не даду ме“, да своме гласу дода један још силнији нзраз туге п да махне болно главом. Та ме је песма изгонила увек напоље. Изншао бпх, наслонио се на врата од куће п блудео у ноћ. У ушима мп је брујао његов глас, а јабланп су шумели и својим дрхтајем указивали на сву истинитост и постојање бола о коме јеца песма. Чииило ми се да видим њу, којој је народна машта посветила тако дирљив доказ саучешћа. И док се ветар игра њеном разбарушеном косом п сузе сливају пиз младо боно лнце, док очајно испружене руке дрхте у мраку, мени изгледа да чујем њен врисак како се разлеже долином: ~Е.ј, не дају ме!“... Постоји у нашој кућп једна стара избледела слика. Она потсећа на какав прашљиви акт, како по безбојности, тако и по чудној мешавинп источњачке ношње и запада, који се уто доба почео несмело појављивати. То је слика неке певачке дружине у којој се певало без поделе гласова, без нарочитог спремања и познавања посла. Дружина је привлачна по доброј вољи која се огледа на лпцнма свију, као и нагоном на новоме животу. Ту је у средшш стари учитељ Радуловић, као хоровођ, и његово да-

50

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.