Topola

говим дахом љушкале се тужно оголеле гране у дрвећа и, као молбено, додирнвале прозорска окна. Остали су целу ноћ крај њега. У соби је владала тишина, прекидана равномерним куцањем великог -зидног сата. Љуба је дисао тешко и ћутао, невољно окренут зиду. Тако је остао целе ноћи, а над њим плакале су мати п баба, предосећајући скори крај •свих његових мука. У саму зору окренуо се, испружио руку, као да тражи некога, и, не отварајући счи, рекао:

Баба Радо, баба Радо, где си?

Ево ме, сине! одговорила је она, сва устрептала, осећајући да се приближује тренутак смрти.

Ходи, баба Радо... дај ми руку... лези крај мене!...

Она се приближила постељи, спустила се лагано крај њега и ухватила га за руку, која је горела последњом ватром. Он се прибијао уз њу грчевито. Очи су му биле увек затворене, као да је хтео сачувати у њнма последње привиђење живота. - Певај ми, баба! замолио је тужно. - Да певам?! Тешко менн, несрећници! —Не плачи, баба!.. Певај ми што... ија ћу певати с тобом!

Напољу је царевала ноћ. Ветар је испуњавао својим кобним звиждуком Моравичку долину, а њих двоје певали су лабудову песму једнога детета. Јецала је напољу и јесен. С времена на време ућутао би се ветар, нестајало је јаука, ишчезавао, као чудом, врисак заошипута дрвећа и долазнла неочекивана тишипа, која је тешко падала па срце. 0кругли сат на зиду куцао је Једнолико и досадно; напољу се разлегало кукурекање петлова, који су поздрављали својом виком долазак светлости; са •оближње чесме допирала је метална лупа котлова и необуздани смех слугу; кандило је догоревало пред иконом Оветог Николе, а њих двоје певали су неку старинску песму. Поред његова истанчана гласа, који је више личио на јаук, дрхтао је у ва-

7

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.