Topola

Свакога јутра, за време док су прозорп 'и врата. отворенп ради чишћења, до мене допре увек једнаиста песма. Чудан је тај глас што се на крплнма туге проноси ходником. ( Оестра, која врши распренање одаје, застане и оолушкује отворених уста.. До нас долази крајња утученост коју појачава песма, и под њенпм крплатпм звуком пвлада као чаролијом највећа тишина. У овом свету бивших. људи толико се ценп и поштује сваки израз бола. Ннко боље од нас не моне осзтити какав јаук за жнвотом, који свакога дана напушта овај кров. Ми знамо да сачпњавамо засебан свет. Друштво нас је оградило високпм зидом, и у ову болнпцу ко уће тај не изиђе: зид је н сувпше висок, а снаге малене. Па и тај несрећннк,. којн пева о срећном добу трешања, зна да је осуђен ида неће изићи. Ово је кућа смрти, и свакако зато се његов г.тас прљносп као ветрнћ који у себи носп све ужасе разбојишта.. Ми га слушамо; његов глас без среће у звуку паплази на толнко одзива у нашпм душама, н пратимо га кроз доба кад је сањајући пролазио кроз пролеће живота, које му је оставнло дубоку рану. Дубока, отворена рана! Ови је овде у болннцн имају! Ово је место нарочнто нринремљено за онекоје је израњавио жпвот! Овде се умире под чари мелодије, под чежњом за својлма који су тако тако ■ далеко. Ни на једном месту нема толико сакупљенпх несрећника. Овакога јутра звоно огласи одлазак понекога од нас, подсећајући на Јгесто у ком« се налазимо, а после би ходнпком одјекнуо Јаук каквог новог друга у патњп. Овде смо сви измешанн: има ту жртава старости, беде неоахвалности,. рата п нас, странаца, које је војна отерала у гвег. Највише пма жртава рада међу које сам занао п сам.

Не жалим на то, али сам растужен до срца шхо ■ се*мојим претуцаним ногама н прсима истрошеним у збнјеном ваздуху, под морском површпном, насмејаше људи који имају толпко презрења за телеснп рад. То племпћско подсметање раду не постојн

96

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.