Topola

кругова. Он је већ тиме добио много Снојивши се, уз то, са главним противницима Карађорђевим, он је своју улогу појачао и постао, за веома кратко време, главни представник опозиције. Сличнуулогу имао је доцније против кнеза Милоша руски хонзул Вашчепко. РодОФиаикинова амбиција била је даље да не само будно прати све спољашње односе Србије и да утиче ва њих, по положају који му је припадао, него чак да у њима води главну реч. Докле је ишао у томе показује најбоље овај елучај. Турска је током 1808. покушала да учини крај устанку непосредним преговорима са Србима. У ту сврху она је упутила видинског митрополита да ступи у везе са српским клиром и са те стране делује на устанике. Видински митрополит обратио се, природно, београдском. Састанак би уречен 1. октобра у Голубињу, код Пореча. Мимо Карађорђа и Сенат, на тај састанак отишаоје Родофиникин, прерушен у одело српског старешине, да би, заваравши траг, испитао о чему се ради, и да Орби не би ушли у какве везе са Турцииа иза његових леђа. Може се мислити да је вест о томе, када се ствар сазпала, направила пајгори утисак, нарочито на Карађорђа. Кад је, иза тога, нреговарачима, мимо Савет, стигло једно писмо од Мула-паше из Видина, огорчење је достнгло врхунац. 11. децембра 1808. владика Леонтије би изведен пред Сенат. Оптужбу је дигао сам Карађорђе. Она је, истина, остала без тежих последица, али је повећала јаз између једне и друге стране. Поспешила је, међутим, другу једну одлуку Карађорђевих присталица. Како нацрт закона о уређењу земље није био одобрен од руског цара, а како је, да

се прекрати покрет у томе правцу и онемогући оваподвојеност компетенције, трсбало ипак да се нешто учини, то је, после иеколико већања, објављен, 14. децембра 1808., нови уставни акт. У њему је Карађорђу дана пуна задовол.штина, или, боље речено, он је био израз његове снаге у томе часу. По тои уставу, ои је, заједно са законитим потомством, признат „за первог и верховног сербског предводитђља", а сенату, или „Совјету Народном", датје значај врховног суда у земљи. Друга тачка, сасвим неодређено, изражавала је да ће „све заповјести издавати Господар Ђорђе Петровић преко Совјета Народног и у договору са Совјетом Народним*. Тај нови уставни акт беше састављеи на Карађорђевој крсној слави, међу његовии званицама, и носле

довршен у Веограду. Добар део народпнХ старешина није суделовао у његовом доношењу. Према томе, ако није био директно наметнут, онјенесумњиводонесен без свпх уобичајених закопских традиција. Да је због тога дошло до протеста са противничке стране ствар је сасвим разумљива.

Наскоро после тога изменила се и општа ситуација у Европи, и Русија је у пролеће 1809. спремала нове борбе са Турцима. Срби и опет, ма да остављени једаппут, обнављају старе плановео заједничким борбама и улазе у пове везе са Русима. План за ново ратовање био је на пшроко заспован и од већег полета, Он је претпостављао српску о®анзиву у свима правцима. Најважнији од њих био је пробијање према Црној Гори и Јадранском Мору. Тиме би се не само постигло уједињење малених српских војних снага, пего би, поредогромпогуспеха, допело и одвајање Боспе и Херцеговине од непотребне везе саТурском. Тај тешки и велики задатак поверен је најдостојнијем за успех и највећем по способности, Карађорђу лично. Напредовање у Новопазарском Санџаку било је веома успешно. За неколико недеља српска војска допрлаједо самог Новог Пазара и узела ту варош, после две сјајне победе код Сенице и на Суво-

ПОКАЈНИЦА.

Црква, коју је на месту Карађорђева убиства подигао кнез Вујица Вулићевић.