Tragom života i nauke

118 ТРАГОМ НАУКЕ

А и није потребно да је нађу, јер је то засебан свет, који се не оправдава ничим другим до нашим осећањима, јер је његова стварност у њима. Кад би се вере везивале за своја првобитна схватања материјалног света, која су у своје доба претстављала научну истину и у којима данашња наука има своје непосредно порекло, вере би тада биле, уместо живим извором људских најдубљих настојања у решавању духовних проблема, који ће увек морити мисаоног човека, неком врстом застареле окамењене науке, која не признаје више она сретства сазнања помоћу којих је управо дошла до оног. сазнања за које се грчевито везала. Оне то чине по каткад, на своју највећу штету.

ж

Живот научника који су веровали чини ли се готово рационалнијим од живота позитивиста. Јер делање на пољу духа, оног који верује, има нарочита смисла и оправданости, јер је у складу са његовим схватањем трајности духа, а његова делатност може наћи потстрека у томе што верује да има трајних добара. Он је, вероватно, у заблуди, али је његов живот рационалан у оквиру те заблуде. Сасма је друкчије са позитивистом. Он је убеђен у ништавило и коначност свега, али делује као да верује у трајност и апсолутност. Тако да је осуђен на неку стоичку духовну површност и нелогичност, јер о оним стварима које су потстрек и вођ ономе који верује, позитивиста не