Trenuci i raspoloženja

88

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

С двосмислом ведрим, у нагласку боном, Рекох, уз покрет што усрдност крије: „Кад се пророштво тако протумачи

Сна Вашег ја сам оличење, значи,“

И кад сте после маштања без краја У сутон пошли у свагдашњем муку, Праштајући се: „Зар нећете руку Краљици вашој пољубити2!“ стаја Питање у мом оку што изустих Кад у руку Вам своју руку спустих.

И преко сваког надања, упорно, Ћудљиво дете, и обесно вазда, Ви загрејану главицу, што сазда Коб у екстази сависте покорно, И пољубисте руку моју смерно Младачки топло, поданички верно.

Откуда не знам да у дане ове,

Кад хуји ветар што развија гору,

И травке трепте у немуштом збору, Нејасна туга спомен изазове

На време оно младалачке дружбе

И влади маште предане нам службе.

Кад мирисима непроникла цвећа Заструји младост природе и груди Надахне снагом, чуђење се буди, Како се могох одрећи пролећа

И среће — што је имах непоречно Краљицом Вашом да се зовем вечно»!

ПОСЛЕ ОСАМ ГОДИНА.

У сунчано, благо подне предјесење Сустигао си ме плахо и ненадно, Кад ми је, као тегобно камење, Притиснула пустош слабо срце јадно.

да