Trenuci i raspoloženja

РАСПОЛОЖЕЊА 91 2

Кад пресуду је рекла судба прека, Кад више нема ни наде ни лека, И сан је наш већ прошлост далека,

Схватам да си ме бездано волео, Па како си ме онда преболео; Како си љубави тој одолео»!

Ја што сам многу буру прегрмела, Чудим се како нисам разумела Твој занос, и како нисам умела

Да будем јака да чекам и патим; Да у рудницима духа богатим Све благодати обилно захватим.

Оружајући се дугим стрпљењем, Не презам пред смелим опредељењем, За једне кратке среће искупљењем.

СРУШЕНИ САН. .

Имађах један сан велик и сјајан, Као што мали у срцу имају Небеско Царство. И у души тај сан Огромни ношах, да, као у мају Обасјан сунцем дан, све биће моје Проткале беху сна тог светле боје.

Источник снаге моје он је био,

Мој закон, моја савест, надахнуће. Из неслућених дубина је лио,

Зрак животворни, дурашно прегнуће. Био је дуга мојег мутног неба Потреба изнад насушнога хлеба.