Trenuci i raspoloženja

126

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Упоран то исто вече

И неуморан ми рече;

„Незабораван за вас бих остао —

Спомен мој ничим потрвен.“

И кб турчинка цвет црвен

Твој врели, страсни глас је у тај час постао.

Свем себи нађе израза

Најзад кад плахо исказа:

„На муке би вас ваљало ставити!“

„Лицем ти зрачио осмех,

Но црн тад и мрачан, кб грех,

Био је глас твој бездани, слутњом обвити.

КАО У СНУ.

Као да циклон страшни све је опустошио, Све што је постојало, сад је нестало.

Ничег нема што ме везује, све је престало, Као да прошли свет се на један мах строшио.

Ништа ме не занима и чини ми се као Мутни сан све што се около мене догађа. Рекла бих да је живот један већ протекао, И спомен тек само гдекоји сад ме похађа.

И људи, које срећем чине се као сени

Из прошлог живота. Постојиш ти само један — Горостасан и необорив и свепобедан —

ТИ никог нема сличнога тебе да замени.

„Јер ти си незамењива основица свега

А твоје руке два стожера света. Продире Из свега смисао твој човека последњега. ИМ живот недокучни вас у тебе увире.