Trenuci i raspoloženja
12
ДАНИЦА МАРКОВИЋ
Ту, покрај реке, у оближњем лугу, Песмицу славуј у тузи извија,
— Као у одзив на мој бол и тугу А јоргован се над потоком нија,
И његов мирис на све стране струји, Док рој пчелица хармонично зуји.
Ни једног цветка љубичице смерне!
— По густој трави красуљак се бели О кратки часи среће неизмерне!
Јесу л ме клетвом Бог ил Усуд клели, Да сад, кад са свих страна песма звони, За вама моје око сузе рони2!
Из душе моје одбегло пролеће,
И цветна поља гробље ми се чине; Помрачен поглед привиђења среће, И чудни звуци брује из даљине, Као опело моје среће кратке
М успомене на часове слатке.
Ко мразовити дах да веје студи Из ових поља где је радост сјала; И бол и слутња раздиру ми груди, А тмина густа на душу ми пала: Осећам смрт где пузи као змија
И гаси наду, што већ слабо сија.
ПРВИ ПРОЛЕТЊИ ВЕТАР.
Први пролетњи ветар са задњим, млаким снегом Збриса траг наших стола кроз ливаде и гај, И сад пољима равним и одевеним брегом Од зеленила јасног одбија ведри сјај.
Ал сад кроз ову раскош очајна ходим сама; — Жубором воде и песмом оживео је луг Ја сјаја не видим тога — у души ми је тама Јер место тебе, друже, бол ми је сада друг..
Ма 5 5
– раањаа