Trenuci i raspoloženja

16

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Ти - речима мојим поверова слепо, Па и ја сам томе веровала сама;

И пријатне часе проводисмо лепо, У срећи ил болу, песми ил сузама.

Летели су часи, протицали дани

Што их провођасмо у маленом кругу; Обесни ил смерни, тужни, раздрагани, Делили смо тако и радост и тугу.

Ал се једног дана бесна бура вину

И прозвуча песмом из препуних груди, И истина страшна и велика сину

Врх лажи којој се учисмо од људи.

Место пријатељства — скромнога босиљка, Што мирисом нежним и болнике лечи Поникла је друга, горостасна биљка Саблажњивим дахом што уставља речи,

Што пламеном жарким сагорева груди Највише духове води у безумље,

И нечисте жеље у срцима буди,

Ил кајањем греха притискује умље.

Кад видесмо где смо, тргли смо се, стали. Назад не можемо, а напред не смемо;

И на томе путу, где су многи пали,

Ми стадосмо да се, светли, растанемо.

Сваки од нас нека другим правцем ходи. Ка супротној страни појђ' ћеш на далеко, Опет оном стазом што ка гробу води. А ја ко зна куд ћу, шта је Усуд рекб»!

Тешки су тренуци кад растанак дође! Ту је сваки уздах, свака речца мила Ко може да крене, у заборав пође

Под тегобом што се сва у поглед слила!