Trenuci i raspoloženja

ООГРЕЊНУЦИ 19:

У ЗИМСКУ НОЋ.

Кад покрај села брзим возом минеш, Дубоко у ноћ, муњевитим летом,

Док Морфеј лебди над- заспалим светом, Да ли се икад амо. духом винеш, Брежуљку тихом, где горе, на врху, Види се светлост — у селу једина Негдашњих твојих топлих жеља сврху, Завесе танке где белином крина Скривају моје унутрашњост. собе, Белова много и многе тегобе»!

Да ли те ова светлост опомене

На светле часе маштања бескрајних И на тренутке уздисања тајних; И да л у души спомен бол покрене, Кад кроз ноћ црну на брегу далеку, Камен на каму, сагледаш где стоји Кућица скромна; године теку;

Док снови твоји прснули куд који, И наде, као дим локомотиве, | Расплинуле се!... Тек сећања живе!

Да ли ти може да престави машта Живота мојег пустињачке дане»

У глуху пустош зимске ноћи ране Кад сањарије мами нада ташта,

И уздање се с очајањем среће —

Ја прошлост. сањам... и удеса крута Тишти ме терет! Изгубљене среће Спомене зовем небројено пута!..

Ал ноћ је.глуха, да јој боле кажем, Па их у песме врелом сузом слажем.

27-МИ ЈУНИ,

По вршајима пала прва слама. Летњега дана, на измаку јуна,