Trenuci i raspoloženja

ДАНИЦА ., МАРКОВИЋ

То сељанчица-у шарену. руху,

С рукама пуним ивањскога цвећа. Газећи. траву и стрњику суху, Расу се чопор дуж реда дрвећа.

Ветар умуче пред обесном кликом! Ја пружих руке ка веселој чети,

И склопих очи пред шареном сликом Иштући само свеже руковети.

Сви се кораци управише к мени И малене се опружише руке И као цвркут тичица малени' Слише се речи у нејасне звуке.

Сагледах цвећа руке своје пуне.

На узбуркане притиснух га груди. Клетва се диже да удес прокуне

И мрачну сплетку што сковаше људи. Ат нашто све тог Да ли води чемуг Можда светлости будућности нове2,.. Да ту изречем празну анатему,

А живот ето обиљем ме зове!

Не као други, да забаве тражим Рад једног дана заборава само,

Да успоменама страдања ублажим Одох на неку светковину тамо.

Забављаху се на начине разне Све непознати, разноврсни људи, И шумна пустош те забаве празне Тегобом горком испуни ми груди.

Сама сам била сред гомиле хучне; Морила ме је чама и досада,

И вређале ме речи песме звучне; Повратку бејах и самоћи. рада.